Kako li sam se osecao dok sam ovo pisao.... ne mogu prizvati ni otisak utiska... iz arhive.

Šta je najveća obmana na koju čovek može nasesti, šta je to u našim srcima što najradosnije prihvatamo, a ono nam stvarnost prekrije igrom opsena, magije i snova... šta je to ljubav?

Tek što čovek pomisli da je sagledao svu dubinu i razmeru osećanja prema voljenoj osobi, javi se nešto novo. Svaki put prikrivenije i ušuškanije iz dubini naših duša izranja neka neizreciva moć koja nas uništava ili stvara, ponekada bolna i razdirućea a ponekada neizrecivo i neopisivo zadovoljavajuća. U tim kovitlacima osećanja neretko se rađa jedan novi čovek, sa novim slabostima i novim snagama. Ljudska priroda je nametnula svoje zakone svakom čoveku, i jedino pravilo koje važi tada je, da sve druge shvataš, ali sebe samog ne i da su sva pravila izbrisana za tebe. Tvoje postojanje se seli u neku drugu dimenziju, u neki novi svet. Toliko puta doživljen, a svaki put nov, nepoznat, stran. Ne postoji način da se opiše neopisivo. Ove reči koje leže pred tobom su samo prašina koja pokriva planinu ljubavi.
Je li jedini uslov da si srećan, kada voliš, da ti ljubav bude uzvraćena? Sa sigurnošću mogu tvrditi da je suprotno razlog nesreće, ali uzvraćena ljubav nije uslov sreće. Kada posmatramo druge u ljubavi, ili nam deluju smešno ili im zavidimo, takvi smo...
Seti se onog osećaja kada dodirneš voljenu osobu a želiš da možes proći ispod njene površine, kada poželiš da izbrišeš svet i postojanje i postaneš jedno sa onim kraj tebe, da se vremenu nasmeješ u brk i kažeš da si ga pobedio i da je sve drugo smešno i beznačajno. Tada si srećan toliko da si nesrećan što ne možeš više i bolje, i tada patiš zato što ne poznaješ načina da iskažeš svoju sreću.
Čovek koji voli je najveći dobitnik, a sebi deluje kao prvi gubitnik. Njegovi saputnici su paranoja i strah, ljubomora je njegov rak – retko je prizna ali ga ona unistava malo po malo i nesmetano se razvija u njegovoj svesti, sve dok ne obuzme i poslednji delić svesnoga. A na samom vrhuncu, kada mu zapreti ludilo i kada svesno postaje nesvesno, sam uništi tu bolesti, ali nikada je ne iskoreni, uvek je tu, skrivena i čeka da pokupi svoj danak.Njegova najveća vrlina je sebičnost, jer uistinu postoji li nešto sebičnije od ljubavi. Uvek smo spremni da uzmemo još, malo nam je i kada nam daju sve, sagorimo pri pomisli da to delimo sa nekim, a sebi bi dopustili on što bi za voljenu osobu značilo smrtnu presudu u našim očima. Zaljubljeni su retko zadovoljni, ne vide šta onaj drugi daje za njih ali su zato ubeđeni da oni daju i previše.
Možda više nego ikada u životu, čovek u ljubavi pravi od najsitnije greške najokrutniji greh, i od najmanje nepažnje najveću uvredu. U našim maštama se pojavljuju novi junaci i novi heroji, svaki naša verna kopija, a u stvari naša suprotnost. To je stanje u kom možete naići jednio na suprotnosti. Ne postoji sredina, samo beskrajni ponori i beskrajni visovovi. Čas se nalazite na dnu sveta, a u sledećem momentu vi ste sunce koje se rađa iznad najvišeg vrha, pa vam i on deluje beznačajan jer mislite da ste iznad svega. Onaj koga volite je krivac vašoj sreći i vašoj patnji, vaš najveći neprijatelj i najbolji prijatelj. Jedino što sa sigurnošću možete tvrditi je da ne znate kako ćete se sutra osećati.
Kada voliš uveren si da više nikada neće moći biti tako jako, tako bolno i tako primamljivo. Prethodne strasti i privlačnosti ti deluju kao bljutavo blato, i jedino istinsko zlato za tebe je to stvorenje kraj tebe. Najbolnije je kada pomislis na kraj, a tvoj verni drug, već spomenuta paranoja, neće ti dati trenutak predah i mira, crtaće ti u srcu sve moguće načine svršetka, tvojih mogućih grešaka, koje neće biti oproštene, ili izdajstava koja ti nećeš moći oprostiti.

Moj racunar ima magnetnu traku, da zapisti na vratima ako ga ko bude zelio ukrasti !!!

Samo da znate!
Sinoc sam imao traumaticno iskustvo. Vezano je vise za traumu nego za iskustvo, ali je u svakom slucaju uticalo da se neke stvari nikada ne dese.
Sivkasto - prozirni dim dogorele cigare me je osvestio svojim ugrizom, nije mi jasno zasto vise dima zeli kroz moj nos i oci nego kroz njezna ustasca do mojih sirotih pluca!? I zasto uopste prsti toliko smrde posle cigare, i zasto je uopste sve sto izaziva zavisnost tako ruzno i izopaceno, osim u smislu zadovoljavanja zavisnosti?
Previse pitam, a malo odgovaram. Odgovarao sam ja, pa pao. Zato se vise ne guram napred, cutim iskusno u pozadini. Jedino sto me ovaj list papira slusa nemo, odlicno! Samo dok suti. Blesavo je i sto tastaturu i Bloger nazivam listom papira, ali nekako mi izgleda pateticno da se ispovedam Blogeru, mada je pateticno da se ispovedam i listu papira, ma u stvari bilo kome ili cemu, osim svesteniku - pravoslavac sam.
Odoh na posao. Nisam zavrsio misao, a veceras verovatno necu imati pojma sta sam htio reci, cesto mi se desi da u pola recenice zaboravim sta sam htio reci, a kamoli do veceras. Sam cu se sebi cuditi kada ovo budem citao.