Какву све муку Бог није припремио за човека овога доба! Као да човек већ није довољно пропатио!? Па, и није, будући да кроз страдање још увек није спознао Божије присуство. Бог допушта да човек пати да би му се кроз патњу открио. Он жели да сав човек постане патња. Како је само окрутан тај Бог!? Не, управо бескрајна и неизмерна љубав Божија допушта толика страдања. Човек себе сматра довољним, па зато и мислимо да можемо само сопственим напорима побећи од сопствене судбине. Побећи! То је наша једина помисао. Само желимо да избегнемо лудост и пакао модерног живота. Али, не можемо побећи!!! Потребно је да прођемо кроз тај пакао и да га прихватимо, знајући да је његов узрок љубав Божија. Какав је само то јад! Толико патити, не знајући зашто и мислити да нема разлога за то. Разлог је љубав Божија. Не видимо ли је како сија у тами - слепи смо. Господе Исусе Христе помилуј нас грешне! Пресвета Богородице, моли Бога за нас!
о. Серафим Роуз (+ 1982)
Живот и дело
7/23/08
7/6/08
Jutros me punica probudi...
E ebo mater, Franz Ferdinand skupiJo muda da svira u Beogradu. Ne znam jel smiJo probat' u Sarajvu!? Iako smo ga cekali, nismo ga docekali. Jutrom ranim (suncem okupanim) probudismo se (sebe ili se) glava nakrivljenih i kicmiJu ispresavijanjih. Nisi ti pijanom mogo dokazati da ne lijeze na taj i bas taj krevet, jer akko (ako i samo ako) na taj krevet legne - s` i stog ustat nece. Da parafrazira:
--------------------
Zasto koji peeeep, pjani ljudi govore da nisu. A kad god jedan drugog ubjedjuje da je pjan obichno je ubjedjivac gori od ubjedjivanog. "Slabo ti to, morsh sa razum..." i klik puche mozak. Ne moze se zavrshiti zapocheto. "A znam ja shto si stao na 'razum', to je zato shto te tu prekinulo...." - zato care sto si neizreverzibiliziran.
--------------------
Dupetu svrbljivom prst ce trebati.
Ovo je sredina jednog odlicnog prijateljstva - macka - macor
--------------------
Zasto koji peeeep, pjani ljudi govore da nisu. A kad god jedan drugog ubjedjuje da je pjan obichno je ubjedjivac gori od ubjedjivanog. "Slabo ti to, morsh sa razum..." i klik puche mozak. Ne moze se zavrshiti zapocheto. "A znam ja shto si stao na 'razum', to je zato shto te tu prekinulo...." - zato care sto si neizreverzibiliziran.
--------------------
Dupetu svrbljivom prst ce trebati.
Ovo je sredina jednog odlicnog prijateljstva - macka - macor
6/2/08
12/27/07
Kako li sam se osecao dok sam ovo pisao.... ne mogu prizvati ni otisak utiska... iz arhive.
Šta je najveća obmana na koju čovek može nasesti, šta je to u našim srcima što najradosnije prihvatamo, a ono nam stvarnost prekrije igrom opsena, magije i snova... šta je to ljubav?
Tek što čovek pomisli da je sagledao svu dubinu i razmeru osećanja prema voljenoj osobi, javi se nešto novo. Svaki put prikrivenije i ušuškanije iz dubini naših duša izranja neka neizreciva moć koja nas uništava ili stvara, ponekada bolna i razdirućea a ponekada neizrecivo i neopisivo zadovoljavajuća. U tim kovitlacima osećanja neretko se rađa jedan novi čovek, sa novim slabostima i novim snagama. Ljudska priroda je nametnula svoje zakone svakom čoveku, i jedino pravilo koje važi tada je, da sve druge shvataš, ali sebe samog ne i da su sva pravila izbrisana za tebe. Tvoje postojanje se seli u neku drugu dimenziju, u neki novi svet. Toliko puta doživljen, a svaki put nov, nepoznat, stran. Ne postoji način da se opiše neopisivo. Ove reči koje leže pred tobom su samo prašina koja pokriva planinu ljubavi.
Je li jedini uslov da si srećan, kada voliš, da ti ljubav bude uzvraćena? Sa sigurnošću mogu tvrditi da je suprotno razlog nesreće, ali uzvraćena ljubav nije uslov sreće. Kada posmatramo druge u ljubavi, ili nam deluju smešno ili im zavidimo, takvi smo...
Seti se onog osećaja kada dodirneš voljenu osobu a želiš da možes proći ispod njene površine, kada poželiš da izbrišeš svet i postojanje i postaneš jedno sa onim kraj tebe, da se vremenu nasmeješ u brk i kažeš da si ga pobedio i da je sve drugo smešno i beznačajno. Tada si srećan toliko da si nesrećan što ne možeš više i bolje, i tada patiš zato što ne poznaješ načina da iskažeš svoju sreću.
Čovek koji voli je najveći dobitnik, a sebi deluje kao prvi gubitnik. Njegovi saputnici su paranoja i strah, ljubomora je njegov rak – retko je prizna ali ga ona unistava malo po malo i nesmetano se razvija u njegovoj svesti, sve dok ne obuzme i poslednji delić svesnoga. A na samom vrhuncu, kada mu zapreti ludilo i kada svesno postaje nesvesno, sam uništi tu bolesti, ali nikada je ne iskoreni, uvek je tu, skrivena i čeka da pokupi svoj danak.Njegova najveća vrlina je sebičnost, jer uistinu postoji li nešto sebičnije od ljubavi. Uvek smo spremni da uzmemo još, malo nam je i kada nam daju sve, sagorimo pri pomisli da to delimo sa nekim, a sebi bi dopustili on što bi za voljenu osobu značilo smrtnu presudu u našim očima. Zaljubljeni su retko zadovoljni, ne vide šta onaj drugi daje za njih ali su zato ubeđeni da oni daju i previše.
Možda više nego ikada u životu, čovek u ljubavi pravi od najsitnije greške najokrutniji greh, i od najmanje nepažnje najveću uvredu. U našim maštama se pojavljuju novi junaci i novi heroji, svaki naša verna kopija, a u stvari naša suprotnost. To je stanje u kom možete naići jednio na suprotnosti. Ne postoji sredina, samo beskrajni ponori i beskrajni visovovi. Čas se nalazite na dnu sveta, a u sledećem momentu vi ste sunce koje se rađa iznad najvišeg vrha, pa vam i on deluje beznačajan jer mislite da ste iznad svega. Onaj koga volite je krivac vašoj sreći i vašoj patnji, vaš najveći neprijatelj i najbolji prijatelj. Jedino što sa sigurnošću možete tvrditi je da ne znate kako ćete se sutra osećati.
Kada voliš uveren si da više nikada neće moći biti tako jako, tako bolno i tako primamljivo. Prethodne strasti i privlačnosti ti deluju kao bljutavo blato, i jedino istinsko zlato za tebe je to stvorenje kraj tebe. Najbolnije je kada pomislis na kraj, a tvoj verni drug, već spomenuta paranoja, neće ti dati trenutak predah i mira, crtaće ti u srcu sve moguće načine svršetka, tvojih mogućih grešaka, koje neće biti oproštene, ili izdajstava koja ti nećeš moći oprostiti.
Tek što čovek pomisli da je sagledao svu dubinu i razmeru osećanja prema voljenoj osobi, javi se nešto novo. Svaki put prikrivenije i ušuškanije iz dubini naših duša izranja neka neizreciva moć koja nas uništava ili stvara, ponekada bolna i razdirućea a ponekada neizrecivo i neopisivo zadovoljavajuća. U tim kovitlacima osećanja neretko se rađa jedan novi čovek, sa novim slabostima i novim snagama. Ljudska priroda je nametnula svoje zakone svakom čoveku, i jedino pravilo koje važi tada je, da sve druge shvataš, ali sebe samog ne i da su sva pravila izbrisana za tebe. Tvoje postojanje se seli u neku drugu dimenziju, u neki novi svet. Toliko puta doživljen, a svaki put nov, nepoznat, stran. Ne postoji način da se opiše neopisivo. Ove reči koje leže pred tobom su samo prašina koja pokriva planinu ljubavi.
Je li jedini uslov da si srećan, kada voliš, da ti ljubav bude uzvraćena? Sa sigurnošću mogu tvrditi da je suprotno razlog nesreće, ali uzvraćena ljubav nije uslov sreće. Kada posmatramo druge u ljubavi, ili nam deluju smešno ili im zavidimo, takvi smo...
Seti se onog osećaja kada dodirneš voljenu osobu a želiš da možes proći ispod njene površine, kada poželiš da izbrišeš svet i postojanje i postaneš jedno sa onim kraj tebe, da se vremenu nasmeješ u brk i kažeš da si ga pobedio i da je sve drugo smešno i beznačajno. Tada si srećan toliko da si nesrećan što ne možeš više i bolje, i tada patiš zato što ne poznaješ načina da iskažeš svoju sreću.
Čovek koji voli je najveći dobitnik, a sebi deluje kao prvi gubitnik. Njegovi saputnici su paranoja i strah, ljubomora je njegov rak – retko je prizna ali ga ona unistava malo po malo i nesmetano se razvija u njegovoj svesti, sve dok ne obuzme i poslednji delić svesnoga. A na samom vrhuncu, kada mu zapreti ludilo i kada svesno postaje nesvesno, sam uništi tu bolesti, ali nikada je ne iskoreni, uvek je tu, skrivena i čeka da pokupi svoj danak.Njegova najveća vrlina je sebičnost, jer uistinu postoji li nešto sebičnije od ljubavi. Uvek smo spremni da uzmemo još, malo nam je i kada nam daju sve, sagorimo pri pomisli da to delimo sa nekim, a sebi bi dopustili on što bi za voljenu osobu značilo smrtnu presudu u našim očima. Zaljubljeni su retko zadovoljni, ne vide šta onaj drugi daje za njih ali su zato ubeđeni da oni daju i previše.
Možda više nego ikada u životu, čovek u ljubavi pravi od najsitnije greške najokrutniji greh, i od najmanje nepažnje najveću uvredu. U našim maštama se pojavljuju novi junaci i novi heroji, svaki naša verna kopija, a u stvari naša suprotnost. To je stanje u kom možete naići jednio na suprotnosti. Ne postoji sredina, samo beskrajni ponori i beskrajni visovovi. Čas se nalazite na dnu sveta, a u sledećem momentu vi ste sunce koje se rađa iznad najvišeg vrha, pa vam i on deluje beznačajan jer mislite da ste iznad svega. Onaj koga volite je krivac vašoj sreći i vašoj patnji, vaš najveći neprijatelj i najbolji prijatelj. Jedino što sa sigurnošću možete tvrditi je da ne znate kako ćete se sutra osećati.
Kada voliš uveren si da više nikada neće moći biti tako jako, tako bolno i tako primamljivo. Prethodne strasti i privlačnosti ti deluju kao bljutavo blato, i jedino istinsko zlato za tebe je to stvorenje kraj tebe. Najbolnije je kada pomislis na kraj, a tvoj verni drug, već spomenuta paranoja, neće ti dati trenutak predah i mira, crtaće ti u srcu sve moguće načine svršetka, tvojih mogućih grešaka, koje neće biti oproštene, ili izdajstava koja ti nećeš moći oprostiti.
Moj racunar ima magnetnu traku, da zapisti na vratima ako ga ko bude zelio ukrasti !!!
Samo da znate!
Sinoc sam imao traumaticno iskustvo. Vezano je vise za traumu nego za iskustvo, ali je u svakom slucaju uticalo da se neke stvari nikada ne dese.
Sivkasto - prozirni dim dogorele cigare me je osvestio svojim ugrizom, nije mi jasno zasto vise dima zeli kroz moj nos i oci nego kroz njezna ustasca do mojih sirotih pluca!? I zasto uopste prsti toliko smrde posle cigare, i zasto je uopste sve sto izaziva zavisnost tako ruzno i izopaceno, osim u smislu zadovoljavanja zavisnosti?
Previse pitam, a malo odgovaram. Odgovarao sam ja, pa pao. Zato se vise ne guram napred, cutim iskusno u pozadini. Jedino sto me ovaj list papira slusa nemo, odlicno! Samo dok suti. Blesavo je i sto tastaturu i Bloger nazivam listom papira, ali nekako mi izgleda pateticno da se ispovedam Blogeru, mada je pateticno da se ispovedam i listu papira, ma u stvari bilo kome ili cemu, osim svesteniku - pravoslavac sam.
Odoh na posao. Nisam zavrsio misao, a veceras verovatno necu imati pojma sta sam htio reci, cesto mi se desi da u pola recenice zaboravim sta sam htio reci, a kamoli do veceras. Sam cu se sebi cuditi kada ovo budem citao.
Sinoc sam imao traumaticno iskustvo. Vezano je vise za traumu nego za iskustvo, ali je u svakom slucaju uticalo da se neke stvari nikada ne dese.
Sivkasto - prozirni dim dogorele cigare me je osvestio svojim ugrizom, nije mi jasno zasto vise dima zeli kroz moj nos i oci nego kroz njezna ustasca do mojih sirotih pluca!? I zasto uopste prsti toliko smrde posle cigare, i zasto je uopste sve sto izaziva zavisnost tako ruzno i izopaceno, osim u smislu zadovoljavanja zavisnosti?
Previse pitam, a malo odgovaram. Odgovarao sam ja, pa pao. Zato se vise ne guram napred, cutim iskusno u pozadini. Jedino sto me ovaj list papira slusa nemo, odlicno! Samo dok suti. Blesavo je i sto tastaturu i Bloger nazivam listom papira, ali nekako mi izgleda pateticno da se ispovedam Blogeru, mada je pateticno da se ispovedam i listu papira, ma u stvari bilo kome ili cemu, osim svesteniku - pravoslavac sam.
Odoh na posao. Nisam zavrsio misao, a veceras verovatno necu imati pojma sta sam htio reci, cesto mi se desi da u pola recenice zaboravim sta sam htio reci, a kamoli do veceras. Sam cu se sebi cuditi kada ovo budem citao.
7/12/07
Nizovi
Danas sam otvorio blog i cisto da dopisem nesto
ali posto nemam sta reci pusticu prstima da kucaju sta zele... otvorena uma...
Nisam mogao ni pomisliti da tako slabo ljudsko bice moze biti,
eto me gdje pokusavam dokuciti zasto nemam ni mrvicu kontrole nad
svojim osnovnim instiktima.
Znam neke stvari, svijestan sam mnogo toga, ali opet nigdje ne odem, nicemu ne tezim. Kao neki grob, stojim u mijestu a vrijeme prolazi pored mene, mogu slobodno reci i da prostor prolazi kroj mene a ne ja kroz njega. Stvarno kakav li je osjecaj biti izvan vremena i prostora.
Ovih dana sam paznju posvetio fantastici, odgledao sam sav snimljeni Star Trek, procitao par knjiga epske fantastike i zivio u nekom drugom, mogucem, svijetu. A realnost je presla preko mene, kao bager.
Ali to je tako primamljivo, takve realnosti, sama pomisao o necem daljem, dalekom a u glavi bliskom svakom covjeku.
Volio bih da mogu da se ne zamaram takvim mislima, ali one dolutaju i ponesu me u svijetlost, van domasaja svakondnevnice.
Sto je najgore moja svakodnevnica nije posebno losa, samo je.... svakodnevnica, imam potencijal i mogucnosti realizacije, a ja bjezim u mastu.
Hrabar sam sa sobom, ne ide mi zivot, ne na neki negativan nacin, nego jednostavno je sve tako nebitno, na taj nacin.
Zao mi je majke i ljudi koji me vide na nacin na koji se predstavljam, a sumnjam da bilo ko zna istinu, da sam nelagodno vezan za sustinu svega, i tamo i vamo.
odoh doruckovati
ali posto nemam sta reci pusticu prstima da kucaju sta zele... otvorena uma...
Nisam mogao ni pomisliti da tako slabo ljudsko bice moze biti,
eto me gdje pokusavam dokuciti zasto nemam ni mrvicu kontrole nad
svojim osnovnim instiktima.
Znam neke stvari, svijestan sam mnogo toga, ali opet nigdje ne odem, nicemu ne tezim. Kao neki grob, stojim u mijestu a vrijeme prolazi pored mene, mogu slobodno reci i da prostor prolazi kroj mene a ne ja kroz njega. Stvarno kakav li je osjecaj biti izvan vremena i prostora.
Ovih dana sam paznju posvetio fantastici, odgledao sam sav snimljeni Star Trek, procitao par knjiga epske fantastike i zivio u nekom drugom, mogucem, svijetu. A realnost je presla preko mene, kao bager.
Ali to je tako primamljivo, takve realnosti, sama pomisao o necem daljem, dalekom a u glavi bliskom svakom covjeku.
Volio bih da mogu da se ne zamaram takvim mislima, ali one dolutaju i ponesu me u svijetlost, van domasaja svakondnevnice.
Sto je najgore moja svakodnevnica nije posebno losa, samo je.... svakodnevnica, imam potencijal i mogucnosti realizacije, a ja bjezim u mastu.
Hrabar sam sa sobom, ne ide mi zivot, ne na neki negativan nacin, nego jednostavno je sve tako nebitno, na taj nacin.
Zao mi je majke i ljudi koji me vide na nacin na koji se predstavljam, a sumnjam da bilo ko zna istinu, da sam nelagodno vezan za sustinu svega, i tamo i vamo.
odoh doruckovati
12/24/06
Nedelja
Nedelja je.
Snovi su danas nekako tanji, meksi, providni...
Realnost je toliko nerealna i apstraktna da se zapitam da li je ovo stvarnost ili san.
Jutros se srce moje malo probudilo prilicno rano, valjda negde oko dva, taman da ne zakasni u radnju po poslednji primerak Novosti.
Kafica, pa internet, pa internet, pa internet.... pa kafica.
Moj kum, ujedno i cimer je danas prilicno vredan. Evo uzeo je oprati neko sudje koje vec tri sedmice uspjesno stoji neoprano sve sa ostacima hrane u njemu, kada ga covjek pogleda prosto mu srce zaigra od miline i neka toplina ga pocne prozimati.... buahahaha pa on je veca ljencuga cak i od mene, ahahahaha!
Moja dobra majka me jutros probudila i obradovala vescu da moj vredni Rodjak krece iz mog rodnog mesta sa toplim doruckom za sirote studente, znajući njega bio sam siguran da je tu za sat ili sat i po, sav sretan sam narendao glavicu kupusa, zacinio sve sa kiselinom, uljem, biberom, soli i secerom, po omiljenom receptu mog Kuma, i cekao dorucak, i cekao, i cekao, i cekao... sada je oko 17h i jos cekam, Rodjak je javio da stize za sat, toliko o dorucku....
Nedelja je.... lepsa je od prosle, mozda zato sto sam se prosle nedelje zaboravio umit....
Snovi su danas nekako tanji, meksi, providni...
Realnost je toliko nerealna i apstraktna da se zapitam da li je ovo stvarnost ili san.
Jutros se srce moje malo probudilo prilicno rano, valjda negde oko dva, taman da ne zakasni u radnju po poslednji primerak Novosti.
Kafica, pa internet, pa internet, pa internet.... pa kafica.
Moj kum, ujedno i cimer je danas prilicno vredan. Evo uzeo je oprati neko sudje koje vec tri sedmice uspjesno stoji neoprano sve sa ostacima hrane u njemu, kada ga covjek pogleda prosto mu srce zaigra od miline i neka toplina ga pocne prozimati.... buahahaha pa on je veca ljencuga cak i od mene, ahahahaha!
Moja dobra majka me jutros probudila i obradovala vescu da moj vredni Rodjak krece iz mog rodnog mesta sa toplim doruckom za sirote studente, znajući njega bio sam siguran da je tu za sat ili sat i po, sav sretan sam narendao glavicu kupusa, zacinio sve sa kiselinom, uljem, biberom, soli i secerom, po omiljenom receptu mog Kuma, i cekao dorucak, i cekao, i cekao, i cekao... sada je oko 17h i jos cekam, Rodjak je javio da stize za sat, toliko o dorucku....
Nedelja je.... lepsa je od prosle, mozda zato sto sam se prosle nedelje zaboravio umit....
12/22/06
Nije jutro ali sam tek ustao...
Mrzi me da ustanem, i da bilo sta radim,
samo bih lezao. Mada bih mogao otici na kaficu :)
Posle moram otici preuzet smenu na poslu i jebat se do jedanaest navece.... cemu to kada ionako lepo zivim bez para, skroman sam kada se urazumim i ne trazim neki luksuz,samo nesto sitno, ne, cak ni pristojno! aaaaaaaaaaaaaaaaa necu da radim, necu da budem bogat, zelim samo da poooooooooostooooooooojim !!!!!!!!!!!!!!!!
I onda mi s` neba u rebra padne pomisao i dozivim vatreno prosvetljenje
->
... svaki momenat proveden u neradu i baskarenju mogao bih posvetiti ucenju i tako privest ovaj moj faks kraju, istovremeno mogu raditi jer fakticki sjedim osam sati i smaram se, idealno za ucenje!!! Laptop u ruke i mogu vezbati i programiranje, odradim neki projektic :) bas super! Bas bih voleo zavrsiti ovaj fakultet vise! A i volim nauciti nesto novo, smo kad me ne teraju...
<-
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
A onda sledi pad sa ove bozanske visine na na koju su me odnele moje bludne misli
->
...koji ce mi sve to kurac? Pa i to sve je u svrhu nekog komotnog zivota.
Posao mi treba da bih zavrsio faks->Faks mi treba da bih se materijalno obezbedio->Jebe mi se za materijalno obezbedjenje = ODE MOJ ENTUZIJAZAM
12/21/06
Dan umora
Ako ikad ponovo pozelim da radim, ubite me!!!
Jednostavno sam mrtav umoran, i to ne od neke posebne bolesti, ili napora, ne spavam...
Jednostavno sam mrtav umoran, i to ne od neke posebne bolesti, ili napora, ne spavam...
Subscribe to:
Posts (Atom)